¹ Ali sinovi Izraelovi prisvojiše sebi zakleto; jer Akan, sin Karmija, sina Zabdija, sina Zeraha, od Judina plemena, uze nešto sebi od zakletoga. Zato se raspali srdžba Gospodnja protiv sinova Izraelovih.
² Posla naime Jošua neke ljude iz Jerihona u Aj kod Betela, istočno od Betela, i zapovjedi im: »Idite gore i uhodite pokrajinu!« Ljudi odoše gore i uhodiše Aj. ³ Kada se vratiše k Jošui, rekoše mu: »Ne treba gore ići sav narod, samo dvije do tri tisuće ljudi neka idu da osvoje Aj! Ne muči onamo sav narod, jer je njih samo malo!« ⁴ Tako ode onamo od naroda jedno tri tisuće ljudi. ⁵ Ali ih ljudi iz Aja poubijaše jedno trideset i šest, progoniše ih od gradskih vrata do Šebarima i potukoše ih na obronku brijega. Tad klonu srce naroda i posta kao voda.
⁶ A Jošua razdre svoje haljine, baci se pred kovčegom Gospodnjim ničice na svoje lice sve do večeri, on i starješine Izraelove, i posuše prah na glavu svoju. ⁷ Tada se pomoli Jošua: »Ah, Gospodine, Bože moj, zašto prevede ovaj narod preko Jordana, da nas predaš u ruke Amorejcima, da nas unište? O, da smo radije ostali s one strane Jordana! ⁸ Ah, Gospodine, što da kažem kad je Izrael okrenuo leđa svojim neprijateljima? ⁹ Kanaanci i svi stanovnici zemlje to će čuti; oni će navaliti na nas i istrijebit će naše ime sa zemlje. Što ćeš onda učiniti od velikoga svojega imena?«
¹⁰ Tada Gospodin odgovori Jošui: »Ustani! Što ležiš na svojemu licu? ¹¹ Izrael je sagriješio; prekršili su moju zabranu koju sam im dao, prisvojili su sebi zakleto, počinili su krađu, posakrivali su i stavili među svoje stvari. ¹² Zato ne mogu više sinovi Izraelovi izdržati pred svojim neprijateljima moraju u bijeg pred svojim neprijateljima, jer su pali u prokletstvo. Ja ne ću više biti među vama ako ne uklonite iz svoje sredine zakleto.