Pročitajte: Propovjednik 3:10,11

I svijet je On predao njihovu isražujućem duhu, ali tako da ne može čovjek djelo što ga stvori Bog dokučiti od početka do svršetka.

Propovjednik 3:11

DUGI niz godina imali smo zapadnoškotskog terijera. »To su uporni mali psi kojima je u krvi kopati tunele do jazbine jazavca i napadati »neprijatelja« u njegovu skloništu. Naša je terijerka generacijama udaljena od svojih predaka, ali je zadržala instinkt koji se prenosio pravilnim uzgojem. Jednom je zgodom bila opsjednuta »štetočinom« ispod kamena u stražnjem dvorištu. Ništa ju nije moglo omesti. Kopala je i kopala dok nije iskopala tunel dulji od jednog metra.

Sada razmislite o ovome: zašto se mi kao ljudi toliko trudimo i ne odustajemo? Zašto se penjemo na neosvojive vrhunce, skijamo skoro okomitim spustovima, spuštamo najtežim i najopasnijim brzacima, prkosimo prirodnim silama? Djelomice zbog pustolovine i užitka, ali postoji važniji razlog. To je instinkt koji nam je Boga usadio. Ne možemo prestati tražiti Boga. Naravno, mi to ne znamo. Znamo samo da za nečim čeznemo. »Ne znate što želite«, rekao je Mark Twain, »ali želite to toliko da biste mogli umrijeti.«

Bog je istinski dom našega srca. Kao što kaže najpoznatiji citat sv. Augustina: »Za sebe si nas stvorio, Bože, i nemirno je naše srce dok se ne smiri u Tebi.« A što je srce? Duboka praznina u nama koju samo Bog može ispuniti.

– David Roper

Iza svih naših čežnji duboka je čežnja za Bogom.