¹ Opet se javi Gospodin Abrahamu kod terebinata Mamre, kad je za dnevne žege sjedio na ulazu u šator. ² Kad on, naime, podignu oči svoje i pogleda oko sebe, a kad tamo tri čovjeka stoje pred njim. Kad ih ugleda, potrča im od ulaza u šator ususret i pokloni se sve do zemlje. ³ I reče: »Gospodine, ako sam našao milost u tvojim očima, nemoj mimoići svojega slugu! ⁴ Dajte, molim, da vam se donese malo vode, da operete svoje noge! Onda se odmorite pod drvetom! ⁵ A ja ću vam iznijeti nešto da pojedete, da se okrijepite. Tada možete poći dalje. Pa zato ste i prošli pokraj svojega sluge.« I oni rekoše: »Učini kako si kazao!«
⁶ Nato Abraham otrča Sari u šator i reče: »Uzmi brzo tri mjerice brašna, bijeloga brašna, zamijesi i ispeci pogače!« ⁷ Onda otrča Abraham govedima, uze mlado, debelo tele i dade ga momku koji ga brže-bolje zgotovi. ⁸ Nato donese masla i mlijeka i tele, što ga je dao zgotoviti, i postavi to pred njih. A sam ih je posluživao pod drvetom, dok su oni jeli.
⁹ Tada ga upitaše: »Gdje je Sara, tvoja žena?« On odgovori: »Unutra u šatoru.«
¹⁰ Potom reče Gospodin: »Dogodine u ovo doba opet ću se vratiti k tebi. Tada će tvoja žena imati sina.« A Sara je slušala na ulazu u šator, što je bio za njim.
¹¹ A Abraham i Sara bili su stari i vremešni, i u Sare bilo je već prestalo što biva u žena. ¹² Zato se Sara sama u sebi nasmije; jer pomisli: »Kad sam već uvenula, zar da još pomišljam na ljubav? I moj je gospodar isto tako star.«
¹³ A Gospodin reče Abrahamu: »Što se smije Sara i misli: Zar ću zbilja još roditi, kad sam ostarjela? ¹⁴ Je li Gospodinu išta nemoguće? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi. Tada će Sara imati sina.«
¹⁵ Tada Sara zataji i reče: »Nisam se smijala.« Jer se uplašila. A on reče: »Ne, ti si se smijala.«