¹ Osuda Gospodnja Izraelu preko Malahije. ² »Ljubim vas«, veli Gospodin. A vi pitate: »Kako nas to ljubiš?« »Nije li Ezav Jakovljev brat?«, govori Gospodin. »Ali sam ljubio Jakova ³ i mrzio sam Ezava. Opustio sam njegove gore. Njegovu baštinu predao sam čagljevima pustinjskim.« ⁴ Kada govori Edom: »Naša je zemlja opustošena, ali ćemo opet sagraditi ruševine«, ovako veli Gospodin nad vojskama: Neka oni grade, ali ću ja porušiti. Oni će se zvati »zemlja zločina« i »narod na koji se gnjevi Gospodin dovijeka«. ⁵ Kad vaše oči to ugledaju, reći ćete: »Velik je Gospodin izvan Izraelovih granica.«
⁶ »Sin poštuje svog oca i sluga gospodara. Ako sam ja otac, gdje je moja čast? Ako sam gospodar, gdje je strah od mene?, veli Gospodin nad vojskama vama, svećenici, koji sramotite moje ime. Pitate: Kako smo mi to sramotili tvoje ime? ⁷ Prinosite nečisto jelo na mom žrtveniku i još pitate: Kako smo te oskvrnuli? Što pod tim mislite: Stol je Gospodnji preziran. ⁸ Kad donosite slijepo živinče na žrtvu, nije li to dosta zlo? Kad prinosite hromo ili bolesno, nije li to dosta zlo? Prinesi ga svom namjesniku; hoće li se on obradovati tomu i milostivo te primiti?«, veli Gospodin nad vojskama. ⁹ »Zato umilostivite Boga, da nas milostivo primi! Iz vaše ruke tako mu je davano. Može li on tada biti milostiv prema vama?«, govori Gospodin nad vojskama. ¹⁰ »Tko je među vama koji bi zatvorio vrata i zapalio oganj na mom žrtveniku ni za što? Niste mi mili«, veli Gospodin nad vojskama, »i ne mogu primiti žrtve iz vaše ruke.«

⁵ Doći ću k vama na sud i brzo ću ustati kao tužilac protiv vračara i preljubnika, protiv krivokletnika i tlačitelja najamnikâ, udovica i sirota i protiv onih koji bez straha izvrću pravo stranaca«, veli Gospodin nad vojskama.
⁶ »Jer ja, Gospodin, nisam se promijenio, i vi niste prestali biti Jakovljevi sinovi.