Duhovna stvarnost

Božja beskrajna milost

by · Published · Updated

Pročitajte: Evanđelje po Luki 15:11-24
11 Tada nastavi: »Jedan je čovjek imao dva sina. 12 Mlađi od njih reče ocu: Oče, daj mi dio od imanja što mi pripada. On im dakle podijeli imanje. 13 Nekoliko dana poslije mlađi sin pokupi sve i ode u daleku zemlju. Ondje prosu svoje imanje živeći raspušteno. 14 Kad je sve potrošio, nastade u onoj zemlji velika glad, i on zapade u oskudicu. 15 Tada ode i najmi se kod nekoga građanina one zemlje. Ovaj ga posla u svoja polja da čuva svinje. 16 Rado bi bio utišao svoju glad mahunama što su ih jele svinje; ali mu ih nitko nije davao. 17 Tada dođe k sebi i reče: Koliko najamnika u mojega oca ima kruha u izobilju, a ja ovdje umirem od gladi! 18 Ustat ću, poći ću k svome ocu i kazat ću mu: Oče, sagriješih nebu i tebi! 19 Nisam više dostojan zvati se tvojim sinom; primi me kao jednoga od svojih najamnika! 20 Ustade dakle i ode k svom ocu. Već izdaleka ugleda ga njegov otac, i sažali se. Potrča mu ususret, pade mu oko vrata i poljubi ga. 21 A sin mu reče: Oče, sagriješih nebu i tebi; nisam više dostojan zvati se tvojim sinom. 22 A otac zapovjedi svojim slugama: Donesite brzo najbolju haljinu i obucite mu je! Podajte mu prsten na ruku i obuću na noge! 23 Onda dovedite ugojeno tele i zakoljite ga! Održat ćemo radosnu gozbu i proveselit ćemo se. 24 Jer je ovaj moj sin bio mrtav i opet živi; bio je izgubljen i nađe se.
I stadoše držati radosnu gozbu.

Potrča mu ususret, pade mu oko vrata i poljubi ga.

Luka 15:20

SJEDEĆI s prijateljima za ručkom, umjetnik Charlie Mackesy primijetio je kako je jedan od njih, otac, zagrlio svoga sina u znak oprosta. Bio je to tako nježan zagrljaj, pun ljubavi i prihvaćanja, da je Charlie u njemu vidio širu sliku – Boga Oca koji oprašta nama. Duboko dirnut, zamolio je oca i sina da ponove zagrljaj. Iz tog zapažanja nastale su danas poznate slike i brončane skulpture pod nazivom Povratak izgubljenog sina. Želeći povezati vizualno s biblijskom pričom, dodao je: »Ovo je priča o izgubljenom sinu. Trebalo bi ju zapravo nazvati Otac koji trči prema sinu…«

Iz slike izvire silna, pomirujuća ljubav. U Lukinu evanđelju čitamo: »Već izdaleka ugleda ga njegov otac, i sažali se.« (r. 20). U Isusovo doba to je bilo potpuno suprotno njihovoj kulturi. Bilo bi uobičajeno da otac stoji na vratima, snažan i dostojanstven, očekujući ispriku. Umjesto toga, trči ususret sinu koji ga je izdao, i grli svoje dijete. Očeva ljubav prema sinu – Božja ljubav prema nama – potpuna je i bezuvjetna.

Kad god se osjećamo udaljenima od Boga ili krivima za ono što smo učinili, moramo se vratiti ovoj slici. Kao što je Charlie rekao: »Ako možemo… samo na pet sekundi dnevno… usudimo se vjerovati da nas Bog toliko voli. I tada se sve mijenja.«

– Tanya Marlow

Oče dragi, hvala ti za tvoj zagrljaj pun ljubavi čak i kad pogriješimo. Tvoja je milost čudesna.