Ne propuštajmo svoj sastanak, kao što neki imaju običaj, nego bodrimo jedni druge…

Hebrejima 10:25

KADA sam prolazila kroz dulje razdoblje duševne i duhovne boli i borbe zbog teških okolnosti u svom životu, bilo mi je lako udaljiti se od crkve. (I ponekad sam se pitala, zašto se uopće trudim?) No nešto me je nukalo da i dalje dolazim svake nedjelje.

Iako se dugi niz godina moja situacija nije promijenila, bogoslužja, okupljanja, druženje s drugim vjernicima, molitveni sastanci i proučavanje Biblije pružali su mi ohrabrenje toliko nužno da ustrajem i očuvam nadu. Često ne bih samo čula ohrabrujuću poruku ili poduku, nego bih dobila i utjehu, uho spremno slušati ili zagrljaj koji sam trebala.

Pisac Poslanice Hebrejima je napisao: »Ne ostavljajmo, kako neki običavaju, svoga vlastitog sastanka, već se sokolimo međusobno…« (r. 25, K. S.). Pavao je znao da ćemo, kada se suočimo s nevoljama i teškoćama, trebati ohrabrenje drugih – i da će drugi trebati naše. Zato je podsjetio čitatelje da održe nadu i paze »jedni na druge u poticanju na ljubav i dobra djela« (r. 23,24). To je veliki dio ohrabrenja i zato nas Bog potiče da se nastavimo sastajati. Nekome će možda trebati vaše ohrabrenje puno ljubavi, a vi ćete se možda iznenaditi onim što ćete dobiti zauzvrat.

– Alyson Kieda

Ljubljeni Oče, pomogni nam da ne odustanemo od sastajanja, već da zajedno iskusimo tvoj mir i ljubav.