Dokle?
Dokle ćeš od mene skrivati svoje lice?
3 Dokle će me još mučiti tjeskoba u duši
i bez prestanka jad u srcu?
Dokle će se još moj neprijatelj nada mnom podizati?
4 Pogledaj na me, usliši me, Gospode, Bože moj!
Prosvijetli moje oči da ne padnem u smrtni san!
5 Da ne kaže moj neprijatelj: »Upokorio sam ga!«
Protivnici bi moji klicali kad bih posrnuo.
6 A ja se uzdam u tvoje milosrđe,
neka se razveseli moje srce zbog tvoga spasenja.
Pjevat ću Gospodu jer mi je učinio dobro.
Dokle ćeš me, Gospode, sasvim zaboravljati? Dokle ćeš od mene skrivati svoje lice?
Psalam 13:2
TIJEKOM dugih 9 godina Šaul je progonio Davida »kao kad tko goni jarebicu po planini« (1 Samuelova 26:20, K. S.). »Dokle ćeš me, Gospode, sasvim zaboravljati?«, David se molio. »Dokle ćeš od mene skrivati svoje lice? … Dokle će se još moj neprijatelj nada mnom podizati?« (r. 2,3)
Dugotrajne nevolje mogu nas i razljutiti. Želimo brzo rješenje, ali nešto se ne može popraviti, nego samo podnositi.
Kad smo u nevolji, možemo se požaliti Bogu. Imamo nebeskog Oca koji želi biti uključen u naše borbe. On razumije svoju djecu bolje nego itko drugi.
Kad dođemo k njemu i kažemo što nas muči, postupamo pametno. U Davidovu primjeru vidimo da se on sjetio onoga u što je bio siguran: Božje ljubavi. »A ja se uzdam u tvoje milosrđe, neka se razveseli moje srce zbog tvoga spasenja. Pjevat ću Gospodu jer mi je učinio dobro« (r. 6). Nevolje mogu potrajati, ali David je usprkos tome mogao pjevati jer je bio Bože ljubljeno dijete. To mu je bilo dovoljno.
Anthony W. Thorold piše: »Vrhunac duhovnog života nije uživanje u nepomućenoj radosti, nego potpuno i nedvojbeno pouzdanje u Božju ljubav.«
I u nevoljama se možemo pouzdati u Božju ljubav.
– David Roper
Božja ljubav je postojana i kad se sve ostalo ruši.