Duhovna stvarnost

Krenuti s Bogom

by ·

Pročitajte: Knjiga Postanka 12:1-8
1 Jednoga dana reče Gospodin Abramu:
»Idi iz svoje zemlje
i od svojega roda i iz doma svojega oca
u zemlju koju ću ti pokazati!
2 Jer učinit ću te velikim narodom,
i blagoslovit ću te,
proslavit ću tvoje ime.
Ti ćeš proširiti blagoslov.
3 Blagoslovit ću one koji tebe blagoslivljaju
i proklet ću one koji tebe proklinju.
U tebi će biti blagoslovljena
sva plemena na zemlji.«
4 I pođe Abram, kako mu je bio zapovjedio Gospodin, i s njim pođe Lot. Sedamdeset i pet godina bilo je Abramu kad iseli iz Harana. 5 I uze Abram Saraju, svoju ženu, i Lota, sina svojega brata, i sve blago, što su ga imali, i svu družinu, što su je bili dobili u Haranu, i izađoše da se zapute u kanaansku zemlju. Kad dođoše u kanaansku zemlju, 6 prođe Abram zemlju sve do svetišta Šekema, sve do hrasta More. Kanaanci su tada prebivali u zemlji. 7 Tada se Gospodin ukaza Abramu i reče: »Potomcima tvojim dat ću ovu zemlju.« I načini ondje žrtvenik Gospodinu, koji mu se bio ukazao. 8 Potom ode odatle dalje u gore istočno od Betela i postavi šator između Betela na zapadu i Aja na istoku; tu načini Gospodinu žrtvenik i prizva ime Gospodnje.

Jednoga dana reče Gospodin Abramu: »Idi iz svoje zemlje i od svojega roda i iz doma svojega oca u zemlju koju ću ti pokazati!

Postanak 12:1

KIŠA je neprestano padala, a temperatura je iz dana u dan bila sve niža. Bili smo na višednevnom planinarenju u Nepalu. Svakog je jutra bilo sve teže napustiti toplinu planinarskog doma i satima hodati po sve većoj hladnoći. »Idemo«, inzistirao je naš vodič. »Ne možemo čekati da se vrijeme poboljša. Ne brinite se, bit ću s vama.«

Dok smo hodali po kiši i magli, osjećao sam se doista jadno. Činilo se besmislenim nastaviti dalje – što bismo uopće mogli vidjeti? Međutim, nakon nekoliko sati nebo se razvedrilo, otkrivajući zadivljujuće prizore visokih planinskih vrhova koji su se uzdizali u daljini. Da smo ostali u domu, nikada ne bismo doživjeli te veličanstvene prizore.

U 12. poglavlju Knjige Postanka Bog je rekao Abramu da krene u Kanaan: »Idi iz svoje zemlje i od svojega roda i iz doma svojega oca u zemlju koju ću ti pokazati!« (r. 1) U tom trenutku nije bilo mnogo razloga za oduševljenje. Abram je pred sobom vidio samo dugo i naporno putovanje kroz stranu i negostoljubivu zemlju, teškoće i brojne neprijatelje. Jedino jamstvo koje je imao bila je Božja prisutnost i obećanje da će ga učiniti »velikim narodom« (r. 2). I Abram pođe, »kako mu je bio zapovjedio Gospodin« (r. 4). Tek mnogo godina poslije vidjet će ispunjenje Božjih obećanja.

– Leslie Koh

Oče, daj nam vjeru da zakoračimo u nepoznato s tobom.